Знаменити ученици

Знамениши ученици - књижевници

Aндра Гавриловић

Aндра Гавриловић (1864-1929).Писао песме, приповетке, драме, студије, историју српске и хрватске књижевности, један је од оснивача СКЗ, биограф већег броја писаца, откривач талента Борисава Станковића. Најзначајнија дела: Знаменити Срби XIX века (1904),Историја српске и хрватске књижевности (1910-1913).

 

Владислав Петковић Дис

Владислав Петковић Дис(1880-1917).Трагични јунак модерне срп-ске поезије како својим песмама тако и својом судбином. Рођен у Заблаћу код Чачка, шести разред гимназије завршио у Чачку, радио као учитељ у једном селу код Зајечара и као царински службеник у Београду. Његова поезија слутњи, сновиђења и ирационалних визија изазвала Скерлића да напише најубитачнију од свих својих критика. Као добровољац повлачи се са српском војском на Крф, а потом у Француску. Утопио се на повратку у Јонском мору када је брод на коме се налазио торпедовала немачка подморница. Песничке збирке: Утоплљене душе (1911),Ми чекамо цара (1913),Сакупљене песме (постхумно 1921).

 
Драгиша Васић

  Драгиша Васић (1885-1945).Покушао да књижевним делом социолошки објасни духовне промене које изазива рат и расположење човека после рата. Објавио публицистичко дело Два месеца у југословенском Сибиру (1921),1903.Мајски преврат (1925),збирке приповедака од којих је најбоља Утуљена кандила (1922),роман Црвене магле (1922).

 

Момчило Настасијевић

  Момчило Настасијевић (1894-1938).Рођен је у Горњем Милановцу, похађао гимназију у Чачку, завршио студије француског језика у Београду у коме је радио као гимназијски професор. Главни је представник фолклорног модернизма, лирски и драмски песник, приповедач и есејиста. За живота објављене су му књиге: приповетке Из ПШМНОГ вијалепш (1927),драма Међулушко благо (1927)и збирка песама Пет лирских кругова (1932).Постхумно Целокупна дела (1939)и Седам лирских кругова (1962).

 

Синиша Кордић

Синиша Кордић (1897-1977).Рођен је у Пожаревцу, детињство провео у Чачку у коме је завршио пет разреда гимназије. Студирао и службовао у Београду. Био је песник, прозни и драмски писац, критичар и уредник часописа. Песничке збирке Песме о мени (1922),Разговори са самим собом (1936),роман Необичан свет (1930).

 

Синиша Пауновић

 Синиша Пауновић (1903-1995).Основну школу и гимназију завршио у родном Чачку, студије у Београду. Био је новинар и уредник Политике, песник, прозни писац и књижевни критичар. Најзначајнија дела: песничке збирке: Из кутова душе (1927), На раскршћу (1932), приче из Чачанског живота Они и ми (1930), роман о Чачку Пуста земља (1948).

 

     poznati1

Владислав Петковић Дис           Драгиша Васић                          Момчило Настасијевић              Синиша Кордић

poznati2

 

     Синиша Пауновић                                                                  Драгугин Ракановић                   Драгољуб-Лека Обућина

Миодраг Божанић

  Миодраг Божанић (1913-1954) Био је интендантски официр, погинуо у Легији странаца. Објавио збирку Модра свитања.

 

Драгутин Ракановић

Драгутин Ракановић (1919-1994). Радио као новинар, објавио више песничких збирки.

Драгољуб - Лека Обућина

 Драгољуб - Лека Обућина (1921-1973). Рођен у Чачку у коме је завршио гимназију, студирао у Београду, радио као уредник ЧачанСКОГ Гласа. Објавио збирку поезије На напуклом леду (1958) и постхумно Неугашен пламен (1974).

Бранко Б. Радичевић

 Бранко В. Радичевић (1925-2001). Завршио је гимназију у Чачку и Правни факултет у Београду. Био је новинар и уредник више листова, објавио је преко педесет књижевних дела - збирки песама и приповедака, романа, антологија и превода у којима је открио елементарну снагу замље и ероса, непосредност доживљаја природе и исконске биолошке и духовне снаге народа. Најзначајнија дела: збирке песама Земља (1954), Вечита пешадија (1956), Војничке песме "(1965). Са Овчара и Каблара (1970),

Песме о мајци (1972), Виша јела, зе-лен бор (1936), романи Бела жена (1955), Грубићи и Нежнићи (1968), Сведок (1977), Сељаци (1979).

 

Ване Мариновић

 Ване Мариновић (1926). Новинар, уредник и сарадник више листова, писац романа, драма, преводилац. Најзначајнија дела: роман Лептири међу звездама (1958), приповетке Магле (1964), путопис Пут до сунца (1965), роман Црвена кућа.

poznati3

Драгослав Грбић

Драгослав Грбић (1926-1983). Родио се и школовао у Чачку, студирао историју у Београду. Био је службеник у београдским културнопросветним установама и уредник листа Рад. Уз лирику интимног, претежно камерног карактера писао романе, драме, приповетке и есеје. Најзначајнија дела: збирке песама Лирски фрагменти (1949), Родни град (1950), Споменик у парку (1957), Неизвесност свепш (1965), Велико подне (1975), Под каменом (1979), роман Водо. одазови се (1956), збирке приповедака Живи међу мртвима (1956), Крај рата (1975), драма Корак у прашину (1958).

poznati4

Драган Глинтић

Драган Глинтић (1928). Радио је као секретар часописа Филозофија и Гледишта, објавио две збирке песама.

 

Ника-Никола Сшојић

  Ника-Никола Стојић (1930). Радни век провео у Гучи као професор; сакупљач народних умотворина, вајар, резбар, публициста, књижевник.

Недељко Јешић

  Недељко Јешић (1930). Писао приче, радио-драме, расправе и студије. Награђене приче (1986), Левакове приче (2003).

Ранко Симовић

  Ранко Симовић (1932). Завршио је гимназију у Чачку, студије права у Београду. Уредник је посебних издања у Заводу за уџбенике и наставна средства, уређује часопис Врело. Песничке збирке: Тамни цвет (1962), том Време и потом (1973), Да ње није (1999), Тренутак у црном (1962), збирке за децу Ствари на своме месту (1971), Прекоречирам (1973), Дар уз буквар (1981) и Професор Нада С. Арсенијевић, живот и рад, Београд, 2004.

 

Александар Ристовић

Александар Ристовић (1933-1994). У родном граду завршио гимназију, а студије књижевности у Београду. У Чачку је радио као професор, а у Београду као уредник Нолипш. Објавио је поетски роман Трчећи под дрвећем (1970). више збирки песама од којих су најпознатије Сунце једне сезоне (1957), Венчања (1966), О путовању и смрти (1976), Горе и доле (1983), Лак као перо (1988), Празник луде (1990).

 

Радојко Николић

Радојко Николић (1933-2004) После гимназије у Чачку завршио студије књижевности и психологије у Београду. Радио као професор и у културно-просветним установама у Чачку. Објавио више књига етнолошких истраживања од којих су неке Камена књига предака (1979), Умирања животу једнака (1988), Сељакова душа на камену (1991), Каменоресци народног образа (1998), роман Успења на Овчар (1998).

 

Томислав Поповић

 Томислав Поповић (1934). Живи у Чачку, радио је као професор књижевности. Песничке збирке Кругови (1975), Тебе појем (1994) и Кавез, птица и песма (1996).

 

Миодраг Јаћимовић

Миодраг Јаћимовић (1934). Радио као професор књижевности у Чачку. Објавио више историјских монографија, романе Без лета (1975), На путу за Пањевац (1981), Укидање будућности (1986), више збирки приповедака, Усрећитељи (1989), Мртва звона (1994) и друго.

 

Тихомир Живковић

 Тихомир Живковић (1936). Живи и ради у Београду. Објавио неколико збирки песама од којих су најзначајније Први грех (1977). Испраћај звезда (1981) и Примопредаја живота (1994).

 

Радован Маринковић

 Радован Маринковић (1936). Завршио је гимназију у Чачку и студирао књижевност у Београду. Радио као новинар и уредник Чачанског гласа. Објавио преко педесет књига разноврсне тематике. Неке од збирки песама: Свечаност сунца (1975), Рушнице (1991), Трубнице (1998), Клетве и благослови (2000).

Бранислав Петровић 

Бранислав Петровић (1937-2002). По завршеној гимназији у Чачку студирао наПравном, а дипломирао на Филолошком факултету у Београду. Био је уредник Видика, Српског књижевног гласника и ИП Просвета. Дао је чулну поезију стварности, прожету смехом који је израз откривања припадности свету. Његов песнички језик је преплитање метафора, прозаизама, разговорног језика и жаргона. Песничке збирке: Моћ говора (1961), Градилишше (1964), О проклета да си улицо Риге од Фере (1970), Трагом прах (1976), Све самљи (1977) и друго.

 poznati5

 

poznati6

     Бранислав Петровић                       Тихомир Левајаи                          Бранка Малтез                      Бора Ђорћевић

Тихомир Левајац

 Тихомир Левајац (1937). Живи у Бањалуци. Објавио романе За сунчаним кругом (1986), Кружно кретање (1994), Јопет Суданија (1997).

 

Бранислава Малтез

 Бранислава Малтез (1950-1999). Гимназију је завршила у Чачку, студирала филозофију у Београду. Била је уредник Књижевног клуба Драгослав Грбић. Објавила песничке збирке Трагови (1979), Кроки у огледалима (1984).

 

Борисав Ђорђевић

 Борисав Ђорћевић (1952). После завршене гимназије студирао на Факултету драмских уметности у Београду у којем данас живи и ради као музичар. Објавио збирке песама Равнодушан према плачу (1985), Хеј Словени (1988), Првих десет Година је најтеже (1988).

 

 

Знамениши ученици - научни радници

 

Научна мисао ученика и ирофесора Чачанске гимназије

 

 

Као ретко која школа, Чачанска гимназија у својој богатој историји има низ стваралаца у готово свим гранама научне делатности. Могу се навести имена макар пар стотина научника, универзитетских професора, публициста из више генерација у последњих сто година. Ово је прилика да се упознамо само са неким од најзнаменитијих академика из Чачанске гимназије, а дела осталих научника свакако ће бити садржај наредних бројева овог часописа.

Први наставници Реалке нису били само супленти већ су уз јестаственицу, рачун и моралне поуке писали уџбенике, преводили стручну литературу, проучавали историју, географију и геологију нашег краја. Неки од њих, као Сима Трајановић, Ацо Станојевић или Гргур Јакшић значајна су имена природних и хуманистичких наука. Мећу њима посебно треба истаћи чланове Српске академије наука и уметности: Душана Недељковића, Татомира Анђелића, Миленка Шушића и Момчила Ристића као и Михаила Константиновића, члана некадашње Загребачко-Југословенске академије знаности и умјетности. Остали научни радници биће само поменути и њихов рад биће тема писања наредних бројева „Гимназиона".

 

Проф. др Ташомир П. Анћелић

Рођен 11. новембра 1903. године У Бечњу у засеоку Буковац између Чачка и Краљева. „Мајка (Дмитра) ми је била неписмена, а отац Павле са четири раз-реда гимназије (ниже)", сведочи нам професор. Основну школу завршио је у Мрчајевцима 1914. године а матурирао је у Чачанској гимназији 1922. године. Наредних пет година проводи у Хајделбергу где студира математику, астрономију, физику, латински и филозофију. Није дипломирао у Немачкој на Хајделбершком универзитету. Враћа се у Београд и 1928. године дипломира на Филозофском факултету. Од 1928. до 1945. године професор Анђелић ради у Другој мушкој реалној гимназији у Београду. У исто време радио је и као асистенти на Филозофском факултету на предмету примењена математика. Докторирао је на Филозофском факултету 1946. године са дисертацијом „Диференцијалне једначине кретања нехолономног система у инкомпресибилној течности". Својом дисертацијом Анђелић је активно кренуо у научном раду из нехомологене механике. Године 1948. Анђелић је изабран за доцента, а 1951. за ванредног професора и 1957. за редовног професора Природно-математичког факултета у Београду.

Научни резултати професора Анђелића припадају динамици нехолономних система у флуиду. Објавио је око 50 научних радова из рационалне механике, риманске геометрије, тензорског рачуна, историје и филозофије науке. Своје расправе објављивао је на енглеском, француском и руском језику. „Анђелић је био строг професор, али био је строг и према себи. Предавања су му била прецизна, јасна и доступна узрасту којем су намењена. То је професор о којем ниједан ђак никада није рекао да је био неправедан. Оно што је тражио од ђака тражио је и од себе. Зато су га ђаци, иако су га се бо-јали, поштовали и волели", сведочи нам о професору његов ученик Марко Д. Леко.

Професор Анђелић постао јс редован члан САНУ 21. марта 1974. године а дописни члан САНУ је од 1959. Од 1967. године редован је члан Међународне астрономске академије у Паризу. Доживотни је председник „Југословенског астронаутичког и ракетног друштва". Пред-седник је друштва за историју и филозофију математичких и природних наука. Добитник је медаље Никола Коперник и Спомен - медаље Јурија Гагарина. Професор је члан више иностраних друштава за науку: Америчког математичког друштва, Енглеске математичке асоцијације, Аустријског математичког друштва, Британског међупланетарног друштва...

Професор је објавио око 50 научних радова из рационалне механике, риманске геометрије. тензорског рачуна, теорије матрица... Тачан списак научних радова професора Анђелића саопштених на међународним скуповима наведен је у Зборнику радова Математичког института, књига 4(12), Београд 1984.

Академик
Душан Недељковић - од Исакова до Сорбоне

Рођен је у Исакову код Ћуприје 18. маја 1899. године. Његови родитељи Милан и Радојка били су учитељи. Основну школу учио је у Варварину, гимназију у Чачку, Јагодини, Пожаревцу и Скопљу, а матуру је положио 1917. године у Ници. Студирао је филозофију на Сорбони у Паризу где је одбранио и докторску тезу „Филозофија природе Руђе-ра Бошковића" 1922. Од те године је доцент, а од 1930. ванредни професор Скопског филозофског факултета Београдског универзитета.

У другом великом рату учествује од јула 1941. као борац Колашинског партизанског батаљона. Добија чин мајора и постаје уредник многих партизанских новина (Вести, Ослобођење, Борба, Фронт слободе...). Већник је другог заседања АВНОЈ-а 1943. године и трећег заседања 1945. године. Након рата па до 1953. постаје редовни професор филозофских наука Фи-лозофског факултета у Београду и проректор Београдског универзитета 1945. и декан Филозофског факултета од 1947.до 1949. год., а од 1965. до 1972. год. и професор методологије на Електротехничком факултету.

Дописни члан Српске академије наука је од 1946, редован члан од 1948. године, а дописни члан Македонске академије од 1975. године. Одликован је са више ратних и мирнодопских, наших и иностраних одликовања: као добровољни болничар балканских ратова Крстом милосрђа; као учесник ослободилачког рата „Споменицом 1941" ... Од иностраних признања: Плакетом Коперника Пољске акаде-мије наука, Златном медаљом Хегела Хумболтовог универзитета у Берлину, Медаљом Розерфорда на 13. међународном конгресу историчара ...

Објавио је у иностранству и код нас више од 900 научних радова (књига, студија, огледа, чланака, критика, превода са уводним студијама и коментарима, итд.). У многобројним својим радовима, предавањима и иступима није нашао додира са стваралачким токовима југословенских филозофа марксиста, већ остаје веран традиционалном крилу лењинистичке интерпретације марксизма, тзв. дијалектичком материјализму.

Главна дела су: La philosophie naturelle et relativiste de R.Ј. Boskovich (докторска теза, 1922.); Панкализам и дијалектика (1936); Идеолошки сукоб демократије и фашизма (1937); Прагматизам и дијалектика (1960); Етика (1969).

Академик
Зоран Максимовић - од Гуче до Кембриџа

Родио се 18. марта 1923. године у Београду од оца Јована и мајке Данице, рођене Пањевић. Основну школу је похађао у Ужицу, а завршио у Гучи. Гимназију са великом матуром завршио је 1941. године у Чачку. Од децембра 1944. до августа 1946. године провео је у Југословен-ској армији. По демобилизацији уписао се на Минералнопетрографску групу Природно-математичког факултета у Београду. Дипломирао је 1950. године с одличним успехом и, као стипендиста Српске академије наука, исте године изабран је за асистента Геолошког института САН.

Још као студент интересовао се за геохемију и добио неколико награда за теме обрађене из ове дисциплине. Као асистент Геолошког института САН ус-мерио је свој рад на проблеме геохемијског карактера. Даље усавршавање из ове научне дисциплиненаставио је кроз рад на докторској дисертацији, нарочито за време боравка на Универзитету у Кембриџу, у Енглеској, од октобра 1954. до јануара 1956.године. Фебруара 1957. године одбранио је докторску ди-сертацију на Природно - математичком факултету под насловом Геохемија распадања ултрабазичних стена у Србији. Исте године изабран је за доцента за геохемију на овом факултету, а 1963. изабран ја за ванредног професора за исти предмет. После спајања група Природно - математичког факултета са Рударско-геолошким факултетом у Београду поново је изабран 1968. у исто звање на Рударско-геолошком факултету. Јуна 1971. изабран је за редовног професора за геохемију на овом факултету.

Шеф је катедре за петрологију и геохемију Рударско - геолошког факултета. У оквиру ове катедре формирао је Лабораторију за геохемију, са којом сарађују многи факултети и научне институције у земљи и иностранству. Руководи смером за геохемију на последипломским студијама, а ангажован је за последипломску наставу из овог предмета и на Универзитету у Љубљани.

Дописни члан САНУ постаје 21. марта 1974. године. Члан је Српског геолошког друштва и био је председник Минералошко-петролошке секције овог друштва. Члан је Минералошког друштва у Лондону и Секције за геохемију и секције за глине истог друштва.

Држао је предавања на Универзитетима у Кембриџу у Енглеској, у Цириху и на Москов-ском државном универзитету.

Његову радну биографију чини преко 200 библиотетских јединица од којих издвајамо: Геохемијске карактеристике елпинотипичних ултрабазита Југославије; Генеза неких медитеранских карсних лежишта боксита итд.

 

Академик
Миленко Шушић - од Гуче до Арагона

Рођен је 23. марта 1925. годи-не у Гучи. Основно образовање стекао је у Гучи а гимназију је завршио у Чачку. Уписао се 1946. на Природно-математички (тада Филозофски) факултет у Београду и дипломирао 1950. с одличним успехом. Прво је био асистент - приправник на катедри за хемију Природно - математичког факултата у Београду, а затим 1951. асистент у Институту за нуклеарне науке „Борис Кидрич" у Винчи код Београда. Докторирао је 1955. код проф. П. Савића на Природно-математичком факултету у Београду. Исте године је изабран за сарадника у Институту „Борис Кидрич", а 1956. је изабран за до-цента за електрохемију на Катедри за физичку хемију Природноматематичког факултета у Београду. Од тада у институту „Борис Кидрич" у Винчи ради као хонорарни научни сарадник све до 1965. Од 1961. учествује најпре у оснивању Института за хемију, технологију и металургију у Београду (ИХТМ), а затим на развијању његовог научно-стручног програма, у почетку као руководилац мале истраживачке групе, која се данас развила у Институт за општу и физичку хемију му саставу ИХТМ.

У току редовног и хонорарног рада у Институту „Борис Кидрич" у Винчи био је руководилац истраживачких група, односно истраживачких јединица -лабораторија. Најпре је био шеф групе за фисионе продукте, начелник Лабораторије за анализу реакторских материјала и, најзад, начелник Лабораторије за реакторске материјале.

Изабран је за ванредног професора 1962. После одласка у пензију проф. П. Савића 1965. изабран је за шефа Катедре за физичку хемију и прихватио је наставу из општег курса физичке хемије, који је држао проф.

П. Савић. Године 1970. је изабран за редовног професора за физичку хемију и електрохемију. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 21. марта 1974.

Провео је 1958/59. годину дана на специјализацији у нуклеарном центру Aragonne National Laboratory, у САД, на програму рада са материјалом високе специфичне радиоактивности и на трансуранским елементима.

Учествовао је на конференцији за мирнодопску употребу атомске енергије у Женеви.

Академик Момчило М. Ристић - од Мрчајеваца до Чикага

Момчило М. Ристић, старији син истакнутих просветних радника - учитеља Милке и Милана Ристића, рођен је 27. јула 1929. године у Мрчајевцима (код Чачка). Велику матуру завршио је у Чачку 1947. године. Дипломирао је на Технолошком факултету у Београду. Докторирао је на истом факултету 1962. године.

Године 1976. изабран је за редовног члана American Ceramic Society и за члана Извршног од-бора International Powder Institute, Чикаго (САД), а 1985. године је по пети пут узастопно изабран за генералног секретара International Institute for the Science of Sintering. М. М. Ристић је од почетка из-лажења (17 година) непрекидно главни и одговорни уредник међународног часописа „Science оf Sintering", члан је редакционог одбора часописа „Тhе International Journal оf Powder Metallurgyu and Bulk Technology", Лондон (Енглеска), као и Journal оf Serbian Chemical Society (Београд).

21. марта 1974. године М. М. Ристић је изабран за дописног, а 12. децембра 1985. године за редовног члана Српске академије наука и уметности.

М. М. Ристић је објавио преко 400 научних и стручних радова, односно књига, у којима се третирају проблеми науке о материјалима, а који су исто тако у вези са развојем модерних техничких материјала. Његови научни радови припадају следећим ужим научним дисциплинама:

-     Теоријско проучавање процеса синтеровања;

-     Синтеровање кристалних материјала; - Реакције у чврстом стању, и - Физичке особине материјала.

Теоријско проучавање процеса синтеровања М. М. Ристића односи се на фундаметалну анализу процеса који се одигравају при синтеровању реалних материјала. То је, у ствари, оригиналност која карактерише, у свету познату, Београдску школу синтеровања, чији је творац М. М. Ристић.

М. М. Ристић је генерални секретар Међународног института за науку о синтеровању, чији је покровитељ Српска академија наука и уметности.

М. М. Ристић је главни и одговорни уредник међународног часописа Science of

Sintering.

М. М. Ристић је члан већег броја домаћих и међународних научних организација, као што су:

-     Српско хемијско друштво;

-     International Institute for the Science of Sintering;

-     International Diffusion Reseaches Association;

-     American Ceramic Society;

-     American Powder Metallurgy Institute, итд.

Академик Михаило И. Константиновић - од Чачка до Лиона

Рођен је 10. марта 1897. у Чачку. У родном граду учио је гимназију а матурирао је, дипломирао и докторирао на правном факултету у Лиону 1923. године са тезом Le „periculum rei venditae" en drot romain classique.

Учествовао је у Првом светском рату као добровољац у француској војсци на западном фронту. За доцента Правног факултета у Суботици изабран је 1923, а за редовног професора на Правном факултету у Београду 1936. Од 1939. до марта 1941. министар је без портфеља у влади Цветковић - Мачек. После априлског слома 1941. емигрирао је у иностранство, одакле се враћа у земљу одмах после Ослобоћења и наставља наставничку дужност на Правном факултету. Главни је уредник Анала Правног факултета од покретања овог часописа (1953). Руководио је радом многих комисија за израду законских текстова и саставио нацрте за више закона, као закона о браку, закона о наслећивању, закона о застарелости потраживања. Објавио је низ чланака из области граћанског права у нашим и страним часописима.

Радио је на пројекту Устава Федеративне Народне Републике Југославије. Дописни је члан Југословенске Академије знаности и умјетности. Значајне су му књиге - уџбеници: Брачно право (1938); Облигационо право (1952); Преговор за швајцарски закон о облигацијама (1976)...


Академик Живорад Чековић
 

Рођен је 1934. године у Коштунићима, Горњи Милановац. Гимназију је завршио у Чачку (1953) а студије хемије на Природно-математичком факултету Универзитета у Београду (1960). За асистента на истом факултету изабран је 1961. године.

Докторску тезу из органске хемије одбранио је (1964) на катедри за хемију Природно-математичког факултета (ПМФ). На постдипломским студијама, на Колумбија универзитету (Њујорк, САД), боравио је од 1965-1967. За доцента на Катедри за хемију ПМФ изабран је1970. а за редовног професора 1983. године. На студијском боравку на Мичиген универзитету (En, Arbor, SAD)био је 1973. године. Гостујући професор био је (1984) на Колумбија универзитету (Њујорк, САД).

Биран за продекана (1976-78) и за декана (1978-80) Природно-математичког факултета, Универзитета у Београду, затим за управника Одсека за хемију и физичку хемију као за шефа катедре за органску хемију. Био је председник Српског хемијског друштва (1989-1993), био је члан Просветног савета Србије (1986-90) и председник стручног универзитетског већа за хемију.

Увео је предмет Органска синтеза у редовне студије хемије на ПМФ-у за који је написао универзитетске уџбенике Принципи органске синтезе и Органске синтезе: реакције и методе као и практикум за експериментални рад Експериментална органска хемија.

Научним радом бавио се у области органске хемије, органске синтезе и синтетичких органских реакција. Из ових области објавио је 105 научних радова, углавном у иностраним научним часописима, затим 13 монографских и прегледних радова у књигама и часописима страних издавача. Публиковао је преко 50 стручних, историјско-биографских радова и радова који се односе на популаризацију науке.

Објавио је књиге: Вук Мићовић, живот и дело (коаутор), Употреба молекула – хемијски есеји о молекулима и њихова примена и Хемијски факултет: аутобиографска хроника (1954-2004). Организовао изложбу Молекули у тајнама живота и свету око нас у Галерији Српске академије наука и уметности (јуна 2009). Приредио је две књиге: Хемијска читанка и Молекули у тајнама живота и свету око нас (каталог за изложбу). Добитник је Октобарске награде града Београда, Ордена рада са црвеном заставом, медаље Српског хемијског друштва за трајан и изванредан допринос науци, златне плакете Таковски устанак и бројних плакета, медаља и награда.

За допринос члана Српске академије наука и уметности изабран је 2000. а за редовног члана 2006. године. Члан је Научног друштва Србије и почасни члан Српског хемијског друштва.

Ожењен је Радмилом и има два сина електроинжењера Милету (Београд) и Милоша (Базел). 

 

Академик Миливоје Сарван - босански Ескулап

Роћен је 1897. године у Пожези. Пет разреда гимназије завршио је у Чачку а Медицински факултет у Београду. Једно време ради као срески лекар у Алексинцу. Асистент на Медицинском факултету (Универзитетска дечија клиника) постаје 1926. године. Након другог светског рата један је од оснивача и први декан Медицинског факултета у Сарајеву. Био је редовни члан Академије наука и уметности Босне и Херцеговине и добитник Награде АВНОЈ-а, једног од највишег друштвеног признања тога времена.

 

Бранислав Вукадиновић

Роћен је у Прањанима 1955. године. Матурирао је у Чачанској гимназији 1974, а Машински факултет завршио је у Београду где је и магистрирао 1981. године. Сада је редовни професор на Џорџија универзитету у Атланти (САД).

 

Драга Б. Ђорђевић Вукадиновић

Роћена је 1934. године у Претокама код Кнића. Гимназију је завршила у Чачку а Математички факултет у Београду где је и докторирала. Сада је ванредни професор математичке едукације на Џорџија Стејт Универзитету (САД).

Ликовно стваралаштво Чачанске гимназије

Упоредо са трајањем Чачанске гимназије као значајне васпитно-образовне институције у овом делу Србије траје и њен несумњив утицај на развој културе у овом крају. Нарочито је изражен удео Гимназије у ширењу ликовног стваралаштва. Током минулих шеснаест деценија њеног зрачења науком и културом траг о свом постојању оставио је велики број сликара, вајара, архитеката, графичара... Ове странице треба да укажу само на део богате ликовне активности уметника којису своје прве покрете кичицом започели у учионицама ове школе а касније заузели значајно место у српском и европском стваралаштву.

Зато није случајно да је баш у Гимназији организован први меморијал „Надежда Петровић", чиме је ова манифестација прерасла у институцију - Уметничку галерију „Надежда Петровић" која је позната чак и широј европској јавности.

Ове стране су само мали омаж најзначајнијим уметницима, бившим професорима и ученицима Чачанске гимназије.

 

 

Живан Вулић - Поетика Чачка

Родио се 1911. године у селу Старом Ланишту код Јагодине од мајке Данице и оца Милорада. Године 1919. одлази у Београд у породицу академског сликара Николе

Милојевића. Уметничку школу наставничког одсека завршио је 1932. код професора Љубе Ивановића и Бете Вукановића. Академски течај похађао је код Милана Миловановића и Ивана Радовића. Припада групи уметника тзв. „Београдске школе".

Млади сликар Живан Вулић дошао је у Чачак 1937. године да у Гимназији учи ђаке сликарским вештинама као многи професори пре њега (Мита Петровић. Стеван Никшић - Лала и Никола Зега у 19. веку). За 15 година рада у Чачку првим сликарским знањем научио је преко 30 будућих уметника. Међу њима су Божа Продановић, Богић Рисимовић - Рисим, Оскар Бербеља и многи, многи други.

Педагошки рад није исцрпљивао стваралачку енергију Живана Вулића, он је и сликао. Крајеви поред Мораве, под Кабларом, на Јелици у Љубићу били су омиљени мотиви цртежа и слика нашег професора. Своје цртеже и слике изложио је први пут 1937. године на изложби у Чачку. Кажу и да је то била прва ликовна изложба одржана у

Чачку. Вулић је у Чачку излагао још 1938, 1939, 1940. да би се и касније када је напустио Чачак често враћао у град своје младости. У њему је нашао поетику свог стварања, своју боју и утро пут својим каснијим ликовним истраживањима, увек веран класичној слици и предметном сликарству.

Године 1949. напушта Чачак и одлази за предавача у Трећу београдску гимназију. Ту је пензионисан 1977.

Члан је УЛУС-а. Излагао је на, до сада, 28 самосталних и пре-ко 120 групних изложби. Осим Чачка и Београда слике Живана Вулића видели су и Цетиње, Љубљана, Кладово, Ужице.

sl1

Живан Вулић: Чачанска лијаца

„Чачак, 28. марта 1937. Данас пре подне у Чачанској гимназији отворена је прва сликарска изложба младог академског сликара, наставника овдашње гимназије г. ЖИВАНА ВУЛИЋА. За ову пр-ву изложбу у Чачку владало је велико интересовање. Као делегат „Цвијете Зузорић" из Београда допутовао је г. Лазар Туроман. Отварању изложбе присуствовао је и наш најстарији академски сликар г. Никола Милојевић из Београда. Изложбу је отворио г. Драгомир Поповић, професор. Изложено је преко 100 портрета, пејзажа и цртежа. Изложба ће бити отворена до 4. априла о.г."

„Време", 29. марта 1937. године

sl2

Божидар Продановић - симболика реализма

Рођен је у Прањанима код Горњег Милановца 14. јула 1923. године. Интерес за сликарство показује још у Чачанској гимназији код професора Живана Вулића. Од 1945. похађа Академију за ликовне уметности у Београду где су му предавали Мило Милуновић, Михаило Петров, Коста Хакман и Марко Челебоновић. Академију завршава 1949. године, а од 1951. до 1953. ради као професор Средње уметничке школе у Пећи. Од 1954. до 1986. био је на Ликовној академији у Београду где стиче сва академска звања: доцент, ванредни и редовни професор. На академији је професор зидног сликарства и цртања вечерњег акта. Обавио је неколико студијских путовања у Француску и Италију.

Сликарско дело Божидара Продановића присутно је у савременој ликовној уметности више од четири деценије. Његово сликарство, ретке слике и концепцијске доследности не одриче се искуства великих мајстора прошлости од Валерија до Дега, од неокласицизма до имресионизма. Његово сликарство почива на привидном парадоксу: он увек полази од предмета видљивог света, али његов сликарски израз, уметнички став и концепција нису реалистични.

Најпре је то једна варијанта синтетичког реализма који садржи и често елементе симболике.

Поред сликарства и графике аутор је више мозаика изведених на јавним местима у Београду, Пећи, Чачку, Књажевацу...

Има око 50 самосталних и преко стотину колективних изложби код нас и у свету. Његове слике, графике и цртежи виђени су у Риму, Штутгарту, Минхену, Ослу, Венецији, Александрији. Живи и ради у Београду.

sl3


Божидар Продановић: Лежећи акт

 

Михаило Ђоковић - Тикало Србин Фламанац

Роћен је 1. јануара 1941. године у Чачку. Након што је матурирао у Чачанској гимназији, студије Историје уметности у Београду започиње 1959. годи-не. Дружи се са Миром Главуртићем и Леонидом Шејком. То дружење и упознавање сликарства фламанских мајстора опредељују га да 1961. године упи-ше Академију примењених уметности, одсек графи-ка, код професора Михаила Петрова. Дипломирао је 1968. године.

Наредних десетак година проводи у Холандији где са својом домаћицом Кари Врејкен неуморно обилази не само земљу лала, већ и градове Белгије -Бриж и Брисел, постојбину фламанске и холандске традиције сликарства. Ту ће, у Бевервајку, имати и своју прву самосталну изложбу почетком седамдесетих и доживети пуну сликарску афирмацију. Несумњиво, било је пријатно слушати пригодне говоре на отварањима својих изложби, давати интервјуе холандским медијима и налазити на улицама Амстердама велике плакате са натписима „Тикало".

Резултат таквих срећних околности, као и магична привлачност холандског сликарства 17. века, али и

Питера Бројгела и Хије-ронимуса Боша, несумњиво су утицали на изграђивање властитог концепта нашег Михаило   Ђоковић  сликара. Компоновање форме подразумева разлагање реалистичне фигуре, као и разлагање реалистичког пејзажа. То ће касније бити формула за везу пејзажа и фигуре, за њихово довоћење у прави однос.

Када је у питању колорит, Тикало ће за основу одабрати „зеленкасту умбру" старих Фламанаца и Холанћана, допуњавајући их одмереном скалом тонова у оквиру валерске организације слике. Тикало у себи носи изванредни таленат мајстора цртежа и није ни чудно што је цртеж у ликовном опусу нашег сликара примаран, јер је његов цртеж уједно и слика, као што је његова слика уједно и цртеж.

Прву самосталну изложбу у отаџбини, након неколико успешних изложби у Холандији и Европи, имао је 1980. године у Новом Саду.

Тикало данас живи и ради у Београду.

sl4

 

Ко коме црта

Тикало прича даље: „Ја нисам умео у школи да цртам. Никад. Све моје цртеже радила је моја мајка Василија. Имала је смисла за цртање. На крају средње школе, кад сам јој рекао да ћу да студирам уметност, она се згране од изненаћења. И псује. Волела је да псује. „Ти сликарство, а ја ти цртала све радове из ликовног." Желела је да студирам право, то јој је лежало на срцу, јер је њен брат, Велибор Славковић, био правник, судија у Београду. Док ме она тако грди што ћу на сликарство, ја неприметно на ивици папира који је лежао пред њом на столу нацртам муву у природној величини, али као праву, фантастично, и папир мало гурнем пред њу. Она махинално баци поглед на њега, помисли да је жива мува, крене да је ухвати руком кад - не може! Схватила је да је то мој цртеж и да сам га подметнуо, па се смири и додаде: „Кажеш сликарство? Та добро. Студирај шта хоћеш!."

(Преузето из текста: ТИКАЛО - АУТОПОРТРЕТ СА ГРЛИЦОМ; Драшко Симовић: Врело 26. Завичајно друштво Трнава код Чачка, 2002).

 

Богић Рисимовић - Рисим Плава линија

 Рођен је 14. марта 1926. године у Чачку. Основну школу и Гимназију завршио је у Чачку. Академију ликовних уметности завршио је у Београду у класи професора Ђорђа Андрејевића Куна. Живео је и радио у Сарајеву и Београду. Прву самосталну изложбу имао је 1954. године у сарајевском Уметничком павиљону.

Рисим је био први сликар који је ликовно описао крајпуташе. јединствено споменичко наслеђе Западне Србије. Одушевљен једноставношћу цртежа и симболиком плаве линије са ових споменика, успео је да их угради у унутрашњи садржај своје слике, у саму њену грађу. Рисим је, како је сам говорио, тежио да гледаоцу понуди мало изгубљеног раја. Његове слике представљају и психолошку пројекцију усамљености савременог човека којег је технологија данашњице довела до стања отуђености, песимизма и меланхолије. Поред сликарства бавио се и филмском сценографијом, илустрацијом и опремањем књига. Умро је 9. октобра 1986. године у Београду.

После прве сарајевске, имао је још десетак самосталних изложби код нас, али и широм Европе. Његове слике виђене су у Женеви, Цириху, Милану, Берлину, али и у Скопљу, Бања Луци, Крагујевцу... Добитник је више домаћих и међународних награда за сликарство (награда Политике), награде интернационалног пролећног салона Danges pr Lausane у Швајцарској 1981. године, а у Пули се 1990. овенчао Златном ареном у домену филмске сценографије.

Након сликареве смрти његова породица је Општини Чачак поверила на чување 40 Рисимових слика, које се данас налазе у Уметничкој галерији „Надежда Петровић". Збирка Рисимових дела која садржи преко 50 слика и неколико стотина цртежа, гра-фика и илустрација, чува се у галерији која је добила његово име.

sl5

Богић Риисимовић - Рисим: Чачак, кога нема, уље

Драган Ћирковић
Лепота као својство природе

Роћен је у угледној чачанској породици 1909. године. Као ученик Гимназије, у својој дванаестој години, након једне прележане болести, остаје потпуно глув. По одобрењу Министарства просвете Краљевине Југославије одобрен му је упис на Уметничку школу у Београду на којој студира од 1931. до 1938. године. Школу и виши академски течај завршио је у класи познатог српског сликара, професора Ивана Радовића. Као студент борави у Паризу годину дана (1937) где се сусреће са највреднијим делима европске уметничке традиције. По повратку са школовања из Београда, Ћирковић је у Чачак донео мноштво цртежа, портрета, актова, као и изузетно изоштрено око, добро савладан занат и страст за сликањем. У том периоду настају слике предела Драгачева препуне зеленила и неслућене лепоте која се показује као својство природе, а које нам је подарено да у њему уживамо.

Ћирковић је типичан представник беогрдске сликарске школе која се у свом естетском профилу формирала тридестих година двадесетог века. Основне карактеристике тог сликарства јесу надахнутост природом и човеком, жудња за лирском експресијом боје и светлости, сугестиван облик и атмосфера.

Поред сликарства бавио се и скулптуром, карикатуром и сценографијом у Народном позоришту и позоришту „Абрашевић". Преминуо је 1976. године. Његова дела су излагана на 26 самосталних и преко 30 групних изложби, углавном у градовима Србије.

sl6

Драган ћирковић: Носталгија, 1975.

Лепосава Милошевић - Сибиновић Монументалност Инка

  Рођена је 1950. године у Чачку где је завршила основну школу и гимназију. Дипломирала је на Академији примењених уметности, одсек вајарства, 1974. године. На истој академији наставља постдипломске студије, а 1976. године постаје члан Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС).

У оквиру мећународне сарадње наше земље и Мексика, постаје стипендиста мексичке владе 1977. године. У Мексику ће живети до 1980. године напрекидно се бавећи уметношћу. Тамо је и магистрирала на вајарском одсеку Националне школе пластичних уметности (1980) на Академији Сан Карлос у Суадад Мексику. Поново се враћа у Београд 1985. године. Бави се монументалном галеријском и примењеном скулптуром. Активно излаже и учествује у културним активностима у вези са уметношћу и оплемењивањем животне средине. Радови јој се налазе у збиркама у земљи и иностранству. Самостално је излагала на 27 изложби и на око 200 колективних. Данас живи и ради у Београду.

Миливоје Миња Марић Драма бивства

  Роћен је 1940. године у Котражи крај Гуче, где му је отац службовао као учитељ. Основну школу и малу матуру завршио је у Чачку, а Школу примењених уметности у Сарајеву. Вишу педагошку школу завршава у Београду, а Академију ликовних уметности у Новом Саду 1978. године. Добар део своје уметничке енергије посветио је педагошком раду. Предавао је ликовну културу у многим школама, па и у чачанској Гимназији у периоду 1970-1974. године.

Највећи део свог уметничког стварања Миливоје Марић је посветио проблемима простора и времена, покушавајући да необичном сликарском симболиком бар мало расветли тамне дубине категорије бивства. Тај покушај „расветљавања" одвео га је проблему светлости као трећем доминантном мотиву његових слика, јер тек са светлошћу може иступити истина и о простору и о времену. Ове три категорије естетског постојања, односно њихова метафизичка дубина и драма, лајтмотив су стварања нашег уметника. Његове слике, необичне по садржају, форми и техници, власништво су многих приватних збирки у земљи и иностранству.

Не излаже често. До сада је имао 6 самосталних и двадесетак колективних изложби. Живи и ствара у Чачку.

*

Бербеља Оскар, вајар, рођен 1921. године. Завршио гимназију у Чачку и Уметничку академију у Београду. Члан је УЛУС-а и УЛУПУДС-а. Излаже у земљи и иностранству, аутор је бројних јавних споменика.

Бесарабић Милан, вајар, рођен у Чачку 1908. године. Завршио Правни факултет у Београду 1932. године, Уметничку школу 1937. Члан УЛУС-а од 1938. Излагао у земљчи и иностран-ству, објавио две збирке песама.

Ђорђевић Првослав. сликар, рођен 1928. године. Завршио Педагошку академију - Ликовни одсек. Приредио више самосталних изложби. Од 1955. године предаје ликовну уметност у Гимназији „Филип Филиповић" у Чачку.

Жорић Светислав, стручни учитељ (1906-1956). Провео у Гимназији у Чачку као наставник ликовног васпитања од 10. августа 1949. до 21. септембра 1955.

Зега Никола, професор. Роћен 1863. године у Новом Селу у Банату. Средњу школу завршио у Бечу а Уметничку школу у Минхену. Био наставник у Чачку од 1890. до 1899. У Чачку сликао портрете граћана и илустровао живот средине. После Чачка отишао у Београд где је био управник Етнолошког музеја.

Јараковић Спасоје, сликар, ро-ћен 1921. Учио гимназију у Чач-ку, студирао на Академији за ли-ковне уметности у Београду. Члан УЛУС-а. Имао више само-сталних изложби.

Каракушевић Александар - Клас, карикатуриста, рођен 1927. године. Гимназију завршио у Чачку, Архитектонски факултет у Београду. Члан УЛУПУДС-а. Организовао 20 самосталних изложби карикатура.

Којић Добривоје, сликар. Роћен 1932. године. Учио гимназију у Чачку. Завршио Академију ликовних уметности у Београду.

Костић Владимир - Костин, књижевник и сликар, роћен 1904. године. Долази у Чачак за наставника цртања 1926. године. Био је један од ретко даровитих социјалних уметника. Издао је збирку песама „Крик ноћника", урећивао часопис „Мала ревија". Пред смрт урећивао „Чачански глас". Умро је 1934. године, а по његовој смрти „Чачански глас" издаје другу збирку његових песама под називом „Бескућник -просјак сунца".

Крстовић Михаило, архитекта, роћен 1936. године у Чачку. Завршио гимназију у Чачку, Архитектонски факултет у Београду. Самостално излагао у Чачку и Београду.

Лазић Владимир, рођен 1921. Гимназију завршио у Чачку. Студент Архитектуре. Сликарски дар личне и уметничке преокупације подредио је интересима револуционарног покрета. Погинуо је крајем 1941. као први секретар Среског и члан Окружног комитета СКОЈ-а за округ чачански.

Милосављевић Сретен, сли-кар, рођен 1931. године. Академију за ликовну уметност завршио 1958. године. Два пута излагао самостално на Фармацеутском факултету у Београду.

Митровић Михаило, архитекта, рођен 1922. године. Завршио гимназију у Чачку и Архитектонски факултет у Београду. Излагао у земљи и иностранству.

Мишковић Душан, сликар. Рођен 1915. године. Сликарску школу завршио 1939. године. Члан УЛУС-а. Организовао више самосталних изложби.

Никшић Стеван - Лала, наставник цртања Гимназије у Чачку, крајем деветнаестог века.

Радичевић Петар, графичар. Роћен 1931. Студирао на Академији за ликовну уметност у Београду. Активно се бави примење-ном графиком и карикатуром.

Илић - Стамболић Емилија, вајар. Рођена 1946. године. Завршила Гимназију у Чачку а Академију примењених уметности у Београду. Ради као професор ликовних уметности у Београду.

Стојановић Божо, сликар, рођен 1920. године. Завршио Гимназију у Чачку а Академију примењене уметности у Београду. Члан је УЛУС-а.

Суботић Радован, архитекта. Рођен 1921. године. Гимназију Завршио у Чачку, а Архитектонски факултет у Београду.

sl7

Емилија Илић-Стамболић 

Претрага