Небеска зборница четири дечака

 

                ЗА ОГЊЕНА, НИКОЛУ, ЛУКУ И ИВАНА

        Тужни скупе,

        Ојађени моји,

        Родитељи и ближњи,

        Разредне старешине, Драгославе и Биљана,

        Шта ћемо ми сад да радимо без ова четири дечака, од којих су двојица били наши ђаци?

        Којом кукњавом да закукамо што одоше наши лепотани, наша чеда осмехнута, наши млади витезови који би нам свуда образ осветлали?

        Да почнемо као сестра Батрићева:“Куда сте нам улетели, соколови?“Или, као у „Женидби Милића барјактара“, да, по старом погребном обичају, поведемо коло наопако, кад им нисмо заиграли на свадбама? Да, као у песми „Жали, Заре, да жалимо“, помислимо, кад видимо росу, да су то њихове сузе, и кад ветар дуне да осетимо њихове младе душе као лахорове?

        Најтеже ми је било кад сам у Гимназију уносио, у понедељак, 27. јуна несрећне 2022, слике наших дечака, Огњена и Николе, да бисмо их поставили овде, на дан комеморације. До јуче, они су пролазили кроз наша улазна врата, тако пуни светлости живота; сада кроз та врата уносим фотографије оних којих више нема са нама. Који су од нас отишли, скупа са двојицом својих другова, Иваном и Луком, у тој страшној ноћи између суботе и недеље. Видео сам, ових дана, њихове ближње, и нисам веровао да им изјављујем саучешће, уместо да честитам школске и животне успехе. И нисам хтео да им причам никакве баналне речи утехе, као што су оне будалаштине које аутоматски понављамо – од тога да живот иде даље до приче о пролазности бола. За ближње који остану да трају после оваквих смрти сам живот, на овај или онај начин, стане и патник запањено гледа – зар је могуће да ми још постојимо, а да су они отишли. Бол не пролази, само се стврдне у ожиљак који нас прати где год смо кренули, и подсећа нас, потмуло, на себе и на њих. Зато никога не можемо утешити ми, људи, јер смо немоћни да речима објаснимо оно што се десило.

        Ова школа траје 185 година. Сад, кад смо ово доживели, позвао бих, да нам се обрате, двојицу наших бивших ђака, Владислава Петковића Диса, који је „спустио свој живот у борбу таласа“, и остао, постхумно, без двоје деце ( Гордана страдала као мала, Мутимир убијен крајем рата, у освети безумника ), и Мому Настасијевића, који је, у пуној снази животној, отишао од нас 1938.

        У трећој песми из циклуса „Недовршене песме“ Дис слути:“/.../И све је тако. Долази он,/Долази у сну мој синчић мали./Онако мио, ал` нешто бон:/Однекуд га носе узбуркани вали./Кад му видех лице, ја осетих сузе:/Пружих њему руке, дубина га узе.//Ја опет сањам. Дошла ми кћи,/И дан велики: сунце је греје. /Али и с њом мати. Срећни смо сви. /Њу игра одне. Ал` се слатко смеје!/Више моје главе кликће чудно јато:/“Беше тако срећна, умрла је зато“.“          

Дис, на своју срећу, није дочекао да види оно о чему је певао. Његова супруга Тинка, с којом је имао „два цвета из четири рата“, јесте.

        Сетим се, не могу да се не сетим, и Дисових „Цветова славе“, речених о нашим, прерано отишавшим, момцима из ратова за слободу:Они спавају, несебични, благи,/ С ранама живим и мртвим очима,/ Велике душе као камен драги,/ Вечита песма коју им отима.“

        Ту је и „Погреб“ Момчила Настасијевића:

        1
За̀пева му труба,
у ковчегу опружен он,
и жут.

И другара војника
чохом по кожи рука груба
добује лагано.

А небо плаво,
и сенке шарају пут.

2

И погребли га ваљано:
Крстачу поболи,
па име, Суботић Стано,
читко по њој —
мајка да га нађе,
или љуба,
или ко га воли.

3

За̀пева му труба.
у ковчегу опружен он,
и жут.

А небо плаво,
и сенке шарају пут.“

        Знам ја да је ово дуга беседа. И да нас боли. Али, нека боли. Треба да боли. Нема где да се жури, него треба да плачемо и волимо их. И још, и још, и још! Отишли су момци који су тек направили скицу за свој живот, и који нису доживели рујну зрелост мушког замаха и белу тишину мудре старости. Тек сам, кад сам прешао четрдесету, почео да разумем свог оца, и био сам запањен како раније ништа нисам схватао – а они, мили наши птићи, не крочише у године дароване мудрошћу, не пролетеше кроз облак постављен између полетарства и орловског шестарења над животом.

        Данас је колектив Гимназије, на Наставничком већу, рекао, urbi et orbi:”Два дана уочи Видовдана 2022, када се у школама деле сведочанства ђацима који су успешно завршили претходни разред, четири млада сунца угасила су се над небом нашег града – Иван, Лука, Огњен и Никола, један студент, два матуранта и ученик трећег разреда наше школе. Огњен тек што је матурирао у Гимназији, а Никола тек што је требало да упише четврти разред наше школе. Бол који је задесио Гимназију и град Чачак не може се исказати речима, али се може овековечити у памћењу које, кад су ова дивна деца у питању, треба да постане трајно. Изјављујући најискреније саучешће родитељима и родбини прерано отишавших, учинићемо све да наше ђаке памтимо и носимо њихове светле ликове у будућност која нам је заједничка. Није истина да кога нема без њега се може, него – кога нема, без њега се мора. Али се мора тако што ћемо своја срца и учионице претворити у памтионице у којима ће увек бити места за наше драге дечаке. Верујемо да ће и тргови и улице града Чачка бити њихови колико и наши, као што вечним гимназијалцима Огњену и Николи припада и орден Карађорђеве звезде, коју је школа добила као награду за 185-годишњицу свог рада.

        Волимо вас и памтимо вас, јер сте наша, заувек осмехнута, сунца!”

        Тим поводом, овде и сада, предлажем да жуборави извор у малом дворишту наше школе добије спомен – плочу са њиховим именима, да то буде источник њихов и нашег Уроша, кога смо изгубили прошле године, који ће нам, како рече Момчило Настасијевић, „ронити дробну кап у сретање“. Ако град Чачак жели, може негде, где је пригодно, такође да чесму подигне или да обележи неку од постојећих – ко год, по овој врућини, пије, да каже:“Бог да прости“. Што је за душу, то је задужбина. А они су били извори наше радости и надахнућа, наше душе које заслужују задужбину.

        Опростите ми на дугом говору. Примите моје саучешће, и примам ваше саучешће, јер смо сви губитници. Али, никад немојмо заборавити: Бог је извор живота и Он је наше васкрсење, као што једину утеху може да дарује Дух Утешитељ.

        На крају „Браће Карамазових“, Аљоша, ученик старца Зосиме, после сахране Иљуше, окупљене другове из његовог одељења ословљава као „голубиће“, лепе и миле птице, и каже им, између осталог, да су испратили драгог Иљушу, доброг дечака, с којим су се, после неспоразума, помирили, и који је постао спона њихових детињих живота. А цео живот, додаје Аљоша, зависи од неколико лепих успомена из детињства. И моли их да заувек упамте тај заједнички тренутак, кад су сви били истински добри. И тада стиже дечје питање: а да ли је, по нашој религији, истина да ћемо једног дана сви васкрснути, и сви се опет видети? И Аљоша, Христов младић, узвикује:“Обавезно ћемо васкрснути, обавезно ћемо се видети и све један другом испричати!“

        Наши мили дечаци, Огњене и Никола, Лука и Иване, обавезно ћемо васкрснути, обавезно ћемо се видети и све једни другима испричати. Чекајте нас, а ми ћемо ваше нежне шапате препознавати у жубору воде у малом дворишту Гимназије.

 

 

РАСТАНАК СА НИКОЛОМ ЗЕКАВИЦОМ

 

"Ја сутра идем далеко, тамо где ме неће наћи нико." Грешиш, увек ћемо те наћи у нашим срцима. Данас се нисмо окупили само да тугујемо, проливамо сузе и стојимо на ивици очаја. Данас смо овде да заједно славимо живот једног дивног бића, пријатеља, сина, брата, унука, кога су од нас украли много пре него што је негов сат требало да откуца. Најсјајнија звезда нашег неба се угасила. Угасила се, али она је и даље ту, била је, и биће још дуго, дуго, док јој се благовремено и ми не придружимо. "Идите ви, чекам вас", рекао би често. Стрпљиво нас чека, као и до сад. Не брини се, Зеко, кад дође време, право код тебе долазимо. Да опет седимо заједно, одемо на брзака до трафике, попијемо коју, одемо на неку партију билијара, и да се људски испричамо. Толико ће се тога десити што мораш да чујеш! И најважније од свега, да се изгрлимо. Недостајеш нам, чупави! Сваким откуцајем срца, сваким уздахом, као да нас нека црна шака стеже и не пушта. Но, ипак, ми морамо остати јаки, управо због тебе. Ти си наше животе улепшао својим присуством. Хвала ти неизмерно! Био си ту да разбијеш чемер и јад сломљених душа својим осмехом. Био си ту да насмејеш и најнесрећнију особу на свету. Поштовао си и оног ко самог себе не поштује. Уносио си ведрину у наше животе. Пре пар година, када смо се упознали, мали чупави дечачић, а сада - људина. Какав би човек тек једног дана постао? На нашу жалост, то ће остати тајна добро чувана од стране оног ко те је од нас узео. Зла судбина одузела нам је ту привилегију да ти се радујемо при поновним сусретима. Сваки школски час од сада трајаће као школска година. Свака журка биће празна, иако од људи нема где зрно да падне. Наши поновни сусрети подсетиће нас на оно што нам је неправедно одузето. Памтићемо те по осмеху, достојанству, оптимизму, доброти и неизмерној човечности. Никола, Џони, Зец, Чупави, Ликице - хвала ти за све, људино! Воле те и волеће те за света и века твоји другови. И само да знаш, ја те и даље чекам у средњем реду у оној нашој клупи да се изјадамо једно другом и да чувамо наше тајне. Вечна ти слава!

 

                           САРА ДРАШКОВИЋ

 

                                  ххххххххх

 

“Одлази циркус из насег малог града, сироким друмом сто излази на мост…”, само што друм није био довољно широк, а мост је био стар и оронуо…

 

Ти би вероватно, у свом маниру, пре одабрао оно Ђолетово:”Било је задовољство глупирати се за вас све ове године”, само што ти ниси био пајац. Био си све: паметница, другар, добар, васпитан, одмерен. Једини који свима баци пет, не скида осмех са лица, буде ту кад је густо. И стигне свуда и увек. Ниси, друже, и овде морао да стигнеш први. Али, или јеси или ниси Зеко! Остао си доследан себи. Опраштамо се данас са тобом, само привремено. Знамо и осећамо да мислиш на нас. Сигурни смо да си пожурио да нам заузмеш места у најбољем сепареу. Путуј са анђелима, добри нас друже! Волимо те неизмерно.

 

И не намигуј са тог облака, мангупе!

 

                    МАРТА ВУЛИЋЕВИЋ

 

 

РАСТАНАК СА ОГЊЕНОМ

Драги Огњене,

Много смо размишљали којим речима да ти се обратимо, како да те најбоље опишемо, а заправо те најбоље описују бројне успомене које ћете чувати од заборава, а које ће се препричавати, док год је нас. Њима си и највише придавао пажње. У свакој успомени си ти, трудио си се да их створиш од најобичнијег тренутка. Говорио си: “Овога ћемо се сећати из средње школе” И хоћемо, само сада са већом сетом, тугом и болом. Тих успомена и не би било, без тебе.Свакако би биле мање интересантније. Ни маскенбал не би био толико занимљив да ти ниси био Цеца. Умео си да од тренутка направиш праву ствар. Био си весео, и увесељавао си друге. Увек си нам на одморима пуштао песме, а онда доручковао на часу математике, уз реченицу:” Само да завршим, професорка, молим Вас”,каснио на социологију да би, за казну, певао, пред таблом из свег гласа. Знао си да осетиш сваку промену расположења, и бринуо се. Трудио се да нас насмејеш, причао вицеве, заразно им се смејао. Огњене, био си особа која улепша сваки тренутак. Појавиш се и одједном журка почне. Није било битно да ли смо на одмору, часу, кафи, или заиста правимо журку за 300 људи. Довољно је било само твоје присуство. Користио си сваки тренутак да од њега направиш успомену, што због себе, што због других. Са тобом је сваки моменат, доживљај. Твоје присуство је било дар. Недостајаћеш за све што следи. Волео си да се добро проведеш, није важно где, користио си све што ти је у тренутку дато, и стварао нове прилике и могућности.

Време је брзо прошло, и било га је мало, ми смо имали друге планове. Обећали смо, одржаваћемо контакте. Славићемо у Гуннерс пабу, тако смо се договорили. Свако ће те памтити по томе да смо се добро осећали поред теб. Са тобом је било најлепше. Хвала ти што си био део овог одељења, ове школе. Од тебе смо учили како да живимо. И ово није крај, нема растанка.

Вечно ћеш бити наш друг, брат, кум, дифовац.

Све што си планирао, тако је. Хвала ти што си нас волео, и знај, вечно ћемо те волети, Огњене.

НАЂА ТОПАЛОВИЋ, МАТУРАНТКИЊА 4/9 ГИМНАЗИЈЕ У ЧАЧКУ

 

Претрага