Односи Русије и Србије од 1804. до 1878. године

 

Односи Русије и Србије од 1804. до 1878. године

За време Српске револуције (1804-1835) и путу ка стицању независности, до 1878. године, Србија се развијала, изграђивана је српска држава, извршено је унутрашње уређење земље, доношени и мењани су закони и устави. Кроз векове стварана је веза између Русије и Србије. Средњовековна Србија и Русија су биле верски и културолошки повезане. Највише Срба је населило области Нове Сербије и Славјаносербије у жељи ка бекству од бесмисла и апсурдног, ратовања на туђој страни за туђе интересе. Било је и Срба који су достигли високе положаје у руској управи као што су гроф Сава Владиславић и гроф Марко Војиновић. С развојом Русије у доба Петра I Великог, који је успоставио апсолутну монархију у Русији по европском узору и спровео економске, политичке и друштвене реформе, и са територијалним проширењем за време Катарине II Русија стиче утицај на Балкану. У време Катарине II Русија је изашла на Црно Море и освојила Крим, као и велика пространства на Далеком Истоку. Поразом који је нанела Османском царству у рату од 1768-1774. године, натерала је Турску на Кучук-Кајнарџијски мир. Тим миром бродови слободно пролазе кроз Босфор и Дарданеле, такође Русија постаје заштитница хришћана на Балканском полуострву. Важно је поменути и замисао Катарине II јер је она идејни творац „Грчког плана“, који је предвиђао да након пропасти Османског царства, Русија и Хабзбуршка монархија поделе територије Балканског полуострва. Све ово што се догађало у прошлости је утицало на однос две земље у предстојећем периоду. Ако се упореди период пре Првог српског устанка, Русија је тада пружила помоћ за просвету учења, а утицај се највише осетио на пољу језика. Док са друге стране период након Првог српског устанка се обазире на политички и стратешки развој односа две земље. Године 1804. Матија Ненадовић, Петар Чардаклија и Јован Протић су послати у Русију, где их је примио, министар иностраних полова Царске Русије, Адам Чарторијски. Захваљујући њима, Русија је пружила финансијску помоћ Србима. Када је 1807. године Русија ушла у рат са Турцима тада су српски устанци постали руски савезници. Карађорђе је у томе видео шансу за добијање потпуне независности и прекинуо је преговоре са Турцима. Тако да у Србију долазе, први дипломатски представници Русије, Константин Родофиникин 1807, а Недоба стиже 1809. године. Уз помоћ Руса добијамо битке на Штубику и Малајници 1807. У августу исте године Руси у Солбозију склапају примирје које обухвата и нас. У оквиру мира је одлучено да 1808. година представља годину мира. Међутим ратовање се наставља 1809 када излазимо из Пашалука да би ослободили српске земље и извршили уједињење. Наполеонов поход на Русију условио је да Русија прекине рат са Турском 1812. године. Самим тим склапа мир са Турцима, то је Букурешки мир. То је први међународни уговор у коме се спомињу Срби. Тиме је Србија уведена у међународну заједницу. Сва права која је касније постепено добијала налазе се у овом уговору. Осма тачка тиче се Срба: добијамо самоуправу налик оној из времена пре устанка и помиловање, али морамо дозволити враћање Турака и да предамо наоружање. Све ово Карађорђе је одбио. Током Другог српског устанка Русија је вршила притисак на Турску, да испуњава одредбе Букурешког споразума за давање самоуправе. Дипломатска борба да се добијена самоуправа претвори у аутономију, предвођена је царском Русијом. Ратни део Српске револуције завршава се усменим споразумом Милош-Марашлија из 1815. и он је легализован са осам фермана издатих у зиму 1815/1816. године. За све то време Русија нас подржава. Акерманском конвенцијом из 1826. Руси су обавезали Турску да Србији изда ферман о аутономији. Кршење Акерманске конвенције доводи до руско-турског рата 1828-1829. који се завршава потписивањем Једренског мира (1829). У шестој тачки пише да се српско питање реши највишим турским правним актом – хатишерифом. Овоме је уследило да Турска Србима изда три хатишерифа, први који представља обећање из 1829, и још два из 1830. и 1833. којим су нам дата велика права. На документима су радили представници Русије, Србије и представник султана. Српском револуцијом остварена је аутономија и тиме је постављен темељ будућој независности Србије. Моћ Русије је опала Париским миром из 1856. године, због тога је Србија стављена под заштиту свих великих сила и проглашена је војно неутралном земљом. Русија није издала Србију ни када јој је била потребна помоћ у борби за ослобођење градова 1862. године. Такође уз Србе су били и Французи, док су се Енглеска и Аустрија окренуле ка Турској. Развоју српске дипломатије је допринела и Русија и Аустроугарска када је уз њихову помоћ састављен Намеснички устав из 1869. Када Руска држава није била у могућности да помогне Србима, помоћ је пружио руски народ. Ову чињеницу сведочи да у Првом српско-турском рату 1876. године уз Србију је било 3500 руских добровољаца којима је командовао генерал Черњајев. Вођене су велике битке на Шуматовцу у лето и на Ђунису у јесен. Поред победе у првој битки, на Ђунису смо претрпели пораз и Турци су заузели источну Србију. Још једном Руси нам пружају помоћ и упућују Турској ултиматум да би прекинула ратна дејства. У фебруару, захваљујући Русима, склопљен је мир по коме је свако враћен на границе од пре почетка рата. У априли 1877. године је уследио руско-турски рат. Русија је прешла преко Дунава, ушла у Бугарску, али је заустављена код Плевне. Била јој је потребна помоћ Србије, у виду савезника, па је тражила да Србија уђе у рат да би јој олакшала положај. Међутим Срби нису били спремни за то, па су у децембру 1877. године ушла у рат. Русија и Турска склапају примирје у Сан Стефану. Наравно, Русија је диктирала услове мира. Санстефанским миром који је потписан у марту 1878. донело је Србима разочарење, јер је Русија гледала само своје тежње, а један руски министар спољних послова је рекао српској влади да најпре иду руски интереси, па онда бугарски, па тек после њих долазе српски. Србија уместо да добије освојена подручја на истоку и на југу, Русија је припојила „Великој Бугарској“. Овим миром Русија је добила Бесарабију коју је изгубила у Кримском рату (1853-1856). Такође формирала је Кнежевину Бугарску која би обухватала простор од Дунава до Егејског мора, пиротски и врањски округ, целу Македонију, део источне Албаније и део северне Грчке са Кавалом. На истоку би ишла до Цариграда. На тај начин би Русија изашла на топла мора. Сви велики догађаји уследили су као последица нечега што се догодило у прошлости, па тако средиште европске политике постаје Велика Источна криза 1875. године када је избио устанак сељака у Херцеговини, који се проширио на целу Босну и Херцеговину. Велика Источна криза је покушај решавања Источног питања, шта ће бити са Османским царством после његове пропасти. Неки историчари за почетак Велике Источне кризе узимају Кучук-Кајнарџијски мир (1774). Међутим Краљица Викторија је рекла да Источна криза није питање очувања Турске него питање превласти Русије или Британије у свету. Све ово утицало је на то да велике силе не допусте замисао Русије и извршена је ревизија Санстефанског мира. Сазван је Берлински конгрес који је трајао од 13. јуна до 13. јула 1878. године. На њему су учествовали представници Велике Британије, Француске, Немачке, Русије, Аустроугарске, Италије и Турске. И Балканске државе су имале своје представнике, али они су били само посматрачи без права да одлучују. Јован Ристић је представљао Србе. Берлинским конгресом је укинута Велика Бугарска. Кнежевина Србија је добила територијално проширење на четири округа: нишки, пиротски, врањски и топлички као и признање независности. Ристић је морао да пристане на трговински уговор са Аустроугарском, на градњу железнице Београд-Ниш, а то све значи преокрет у спољној политици. Берлински конгрес и одлуке које су донете на њему су важне за руско-српски однос јер се од њега Србија ослања на Аустроугарску, а не као до тада на Русију.

Веза између Русије и Србије је најдуготрајнија повезаност за разлику од свих других односа које је српски народ током историје градио са неком од великих сила. Као и свака велика сила Русија је гледала своје интересе, али не може се умањити вредност помоћ коју је Србији пружила. Без подршке Русије, Срби не би добили аутономију и независност, нити би били поменути у међународном уговору. У случају да би и били саставни део споразума, то би се највероватније завршило у неповољном контексту као што је било са Црном Гором. Оно што је одавнина повезивало Русију са Србијом су језик и вера, што није случајно. Међуљудски односи треба да се негују, државе међусобно помажу. Наравно, не може се све постићи утописјким процесом, идеје Томаса Мора, већ мора доћи до компромиса. Свака држава тежи ка вишим циљевима и користи све своје ресурсе за постизање њих, па тако и Русија. Русија је помагала балканским хришћанима, када је то ишло у њену корист. Када је Србија очекивала потпуно подршку Русија ју је изневерила, али са друге стране не може се оспорити да је једина све време подржавала Србију у периоду њеног развоја и путу ка независности . Треба поменути да није важан само политички однос две земље, већ снага људскости и савесности између два народа.

Теодора Даниловић III6

 

 

Претрага